Oko pola miliona domaćih i stranih gostiju uživalo je u subotu uveče dok su se u okviru čuvenog ponoćnog koncerta na glavnoj bini smenjivali najbolji trubački orkestri iz naše zemlje. .


Ispred štandova sa pivom - igračice. Momci ih kite dinarima, evrima; igraju, pevaju, vrište... Toči se pivo, miriše kupus, na ražnju se okreću prase i jagnje.

Dragan i Ana Polak iz Trebinja, sa pištaljkama u ustima igraju moravac na centralnom igralištu. Ana na kecu sa belom maramicom, a Dragan usitnio korak, pa se razgalamio.

„Gučooo, volim te! Ovo je nešto najlepše što Srbija ima. Kada bismo samo mogli ovako čitave godine! Nema veselja bez trube. Kad zagrmi, koža mi se ježi, a neka toplina prolazi kroz telo. Kod nas kažu: noge same igraju na zvuk trube!“, viče raspoloženi Dragan. Porodica Polak u Guču je došla u ponedeljak i odlazi u ponedeljak. Ana kaže da im je mnogo žao što ne mogu ostati još tri dana, koliko je produžen Sabor, jer se moraju vratiti na posao.

„Nema veze, ja u Guči punim baterije za čitavu godinu. Toliko pozitivne energije na jednom mestu još nigde nikad nije bilo“, tvrdi Ana.

Kolu se pridružuje grupa Čačana, pa neki momci iz Ćuprije; prilaze Slovenci; Beograđani se uključuju; uskaču i momci iz Velike Plane, Bajine Bašte, Novog Sada. Igraju veliko narodno kolo.

U ponoć - vatromet. Na hiljade pogleda uprto je u nebo prošarano duginim bojama. Fotoreporteri, kamere, saboraši mobilnim telefonima slikaju Guču koja je eksplodirala od pozitivnog naboja.